Roman, „Poslednji argonaut”, zasnovan je na nedavnom otkriću da bele ili glijalne ćelije kojih u mozgu ima 90 odsto, za koje se dugo nije znalo čemu služe, međusobno komuniciraju putem kalcijumskih talasa...
Доктор Петини заиста побуђује режњеве белих можданих ћелија у којима је запамћено све што је икад било и икад се збило. Али истраживања још иду више шумом него друмом, те сви ми наликујемо опитним кунићима који су пристали да с њим склопе уговор због радозналости, самоће или луде наде да ће у некој од историја, као залуталу децу, пронаћи и своје ближње и заиста моћи да их додирну. Путници се, добри господине, отискују у неко од својих потпуних сећања на повесно време. Отварају га као полицу библиотеке. Али, ова књижница има и мрачну страну. Нико не зна куда ће отпутовати, колико ће на путу провести и, што је најважније: нико не зна с каквим ће се опасностима суочити. Јер, извините ако вас то вређа, потпуна слика једног простор-доба није нека од маштарија вас литерата, већ живот сâм, у којем има и убица, и сецикеса, и џелата, да, и болести, страдања, и тек понегде, тако мало, сасвим мало среће. Због то мало среће сви смо пристали да се отиснемо на неко од путовања. Па и ја.
Roman, „Poslednji argonaut”, zasnovan je na nedavnom otkriću da bele ili glijalne ćelije kojih u mozgu ima 90 odsto, za koje se dugo nije znalo čemu služe, međusobno komuniciraju…
Jergovićev stvaralački rukopis na stranicama hrvatskog Jutarnjeg lista jeste svojevrsna strast čitanja različitih umetničkih rukopisa-tekstova svojstvena samo njemu na prostorima bivših jugoslovenskih kultura. I po tome je svojevrsni novi vinaverovski duh-projekat, jer Jergovićevo pisanje o različitim tipovima umetnosti podseća na Vinaverovo čudesno „Beogradsko ogledalo“. Dakle, Jergović je novi južnoslovenski vinaverovski duh, čiji esejistički rukopis ima onu živost i dinamiku koja se na ovim prostorima ne može, niti sme zanemariti... Autobus za Vavilon je zasigurno najuzbudljivija slika onog najvrednijeg stvaranog u proteklih nekoliko godina.
Jergovićev stvaralački rukopis na stranicama hrvatskog Jutarnjeg lista jeste svojevrsna strast čitanja različitih umetničkih rukopisa-tekstova svojstvena samo njemu na prostorima…
Kratka istorija satiranja može se označiti kao istraživačko-publicistički rad, čak i kao studija, a u celini je posvećena jednom kompleksu pitanja međunarodne, političke, pravne i etičke istorije naroda bivše Jugoslavije.
Taj kompleks istorijskih pitanja najčešće se obeležava uz pomoć jednog geografskog pojma i jednog izraza iz sfere političkih odnosa među zemljama tzv. Socijalističkog bloka – Goli otok i Rezolucija Informbiroa. Oba izraza nosila su kroz duge decenije, od 1948. godine do kraja osamdesetih godina dvadesetog veka, auru zlokobne tajne za čije se pominjanje plaća slobodom. Mihailović je preduzeo (budući da je i sam bio osuđenik) da ovu tajnu razloži i rasvetli sa različitih strana, u punom uverenju da je ovde reč o zločinima titovskog režima čiji domašaji ne zaostaju za onima koje svetska istorija političkih zlodela podvodi pod pojmove holokausta i gulaga, hitlerovskih i staljinskih masovnih uništenja ljudi.
Pisana u duhu gorkog upozorenja ali i potrebe za jednim upotpunjenim viđenjem tragike naše novije istorije, ova Mihailovićeva knjiga nudi i neke konkretne istorijske odgovore, ali i nove mogućnosti razumevanja umetničke proze ovog uglednog autora.
Kratka istorija satiranja može se označiti kao istraživačko-publicistički rad, čak i kao studija, a u celini je posvećena jednom kompleksu pitanja međunarodne, političke, pravne i…
