Višestruko nagrađivani pisac donosi nam sažetu i značenjima pregnantnu priču u čijem je središtu lik izuzetno upečatljive žene. Elizabet Finč – profesorka, mislilac, učitelj, životna inspiracija – usmeravala je svoje studente da samostalno misle, izgrađuju stavove i pronalaze smisao u svome životu. U ishodištu čitave ove pripovesti stoji rasprava o Julijanu Otpadniku, njenom istorijskom istomišljeniku i saborcu kad je reč o preispitivanju ustaljenog monoteističkog svetonazora koji je oduvek dovodio do razdora među ljudima. Kad EF više ne bude, nj
en bivši student, u čijim su rukama njene beleške i dnevnici, biće podstaknut na duboko promišljanje ljubavi, prijateljstva, istorije i biografije.
Ova knjiga nije samo roman. Ona je posvećeni omaž filozofiji, pomno promišljanje istorije, poziv da mislimo svojom glavom. Pružajući nam priliku da preispitamo sopstvene pretpostavke i predstave o sebi i svetu, ona je pravi melem za dušu u ovom našem dobu.
„Barns je uvek inteligentan, često originalan i neobično zabavan. Elizabet Finč pruža obilje materijala za razmišljanje.“
Džon Self, The Times
„Nesvakidašnja pripovest.“
Stefani Kros, Daily Mail
„Elizabet Finč je zagonetno složena ukrštenica, inteligentnija i zamršenija verzija Floberovog papagaja.“
Frensis Vilson, Oldie
Višestruko nagrađivani pisac donosi nam sažetu i značenjima pregnantnu priču u čijem je središtu lik izuzetno upečatljive žene. Elizabet Finč – profesorka, mislilac, učitelj,…
Antuneš je jedan od retkih autora koji koriste radikalnu kritiku da raskrinkaju velike nacionalne mitove i analiziraju današnjicu opterećenu avetima istorije. Uz to, teme ovog romana – rat i njegove posledice, gubitak doma i domovine, razdvajanje i emigracija – vrlo su bliske srpskom čitaocu. To su ujedno i razlozi zašto Antunešova Slava Portugalije stiže u našu javnost posle njegove knjige Priručnik za inkvizitore.
U ovom romanu autor prati sudbinu jedne porodice raspolućene između prošlosti i nesigurne budućnosti. Njeni članovi uzalud pokušavaju da sakupe krhotine svojih promašenih života. Uz to, književni stil Antonija Lobo Antuneša, njegov osećaj za humor, ironiju i sarkazam, pravi su izazov i dodatna vrednost nasleđu srpskog književnog prevodilaštva. - Jasmina Nešković
"…naprosto, radi se o umetničkom delu. Sve što ovaj portugalski pisac (koji začudo još nije ovenčan Nobelovom nagradom) čini s književnošću (ili od književnosti) dostojno je da ga postavi na nivo najvećih svetskih pisaca, a ne treba biti vidovit da bi se znalo da će on s vremenom biti proglašen klasikom, jer Lobo Antuneš upravo piše klasičnu književnost: dela otporna na vreme i na smrt, dakle, besmrtna." - Esekijel Abdala, Revista OJO
"Antunešove knjige nisu lake za čitanje, ali nisu ni nedopustivo nepristupačne. Rezultat im je kao izučavanje slike izbliza, milimetar po milimetar, i to slikara kakvi su Rembrant ili Rotko, kojima reprodukcije na fotografi jama čine nepravdu." - Oliver Feri, The Millions
"Lobo Antuneš je jedan od najznačajnijih živih pisaca." - Harold Blum, književni kritičar, šekspirolog, Univerzitet Jejl
Antuneš je jedan od retkih autora koji koriste radikalnu kritiku da raskrinkaju velike nacionalne mitove i analiziraju današnjicu opterećenu avetima istorije. Uz to, teme ovog…
Antonio Lobo Antuneš je jedan od velikana evropske književnosti, pisac za kog je Boston gloub rekao: „Kada se Antuneš razmahne… stoji rame uz rame sa Vilijamom Foknerom ili Selinom.“
Priručnik za inkvizitore, roman koji je utemeljio Antunešovu reputaciju širom Evrope, jeste potresna optužnica protiv portugalskog fašizma, priča o sunovratu jedne porodice i čitavog društva, moralno i duhovno izvitoperenog četvorodecenijskom totalitarnom vlašću. Gospodin Fransiško, nekada moćni ministar i bliski prijatelj portugalskog diktatora Salazara, provodi svoje poslednje dane u staračkom domu u Lisabonu nakon doživljenog šloga, osvrćući se na minuli život i ljubavi. Emotivni metež koji obavija njegovu porodicu sustiže ga i samog, nakon što se četrdeset i dve godine duga diktatura završi revolucijom, a stari režim se stropošta poput kule od karata. Gospodin Fransiško postaje monumentalna, ali prazna senka vlastite prividne svemoći.
Priručnik za inkvizitore, nemilosrdan prikaz života pod jednom od najgorih diktatura prošlog veka, izuzetno je složene narativne strukture, sa gotovo dvadeset različitih pripovedača, čije intimne ispovesti grade kaleidoskopsku sliku minule moći i potonjeg sunovrata bogate i moćne porodice koja je deo Salazarovog režima. Pred čitaocem se smenjuje čitava galerija likova koji pripovedaju u zadihanom, vrtoglavom ritmu, no svaki pojedinačni lik autor oblikuje sa zapanjujućom psihološkom dubinom i stilskom istančanošću, istovremeno se dotičući socijalnih, kulturnih i klasnih razlika i trvenja koja karakterišu portugalsko društvo pre i posle diktature, ogoljujući odnose moći i vlasti, kako na porodičnom tako i na društvenom planu.
Antonio Lobo Antuneš je jedan od velikana evropske književnosti, pisac za kog je Boston gloub rekao: „Kada se Antuneš razmahne… stoji rame uz rame sa Vilijamom Foknerom ili…
"Hronika sumnje vedra je i mračna priča nastala iz vjere da se sva naša književnost i poezija zateknu u dokumentu, u nizu faktografskih činjenica o jednome odživljenom porodičnom životu, a onda i o životu jedne iščezle zemlje. Vladislav Bajac pripovijeda priču o odrastanju, sazrijevanju i dekadenciji, o propadanju jednoga svijeta i o njegovim svijetlim vrhuncima, o tonovima i ritmovima jedne epohe, o veličanstvenim i metastazirajućim zabludama očeva i o dubokom nerazumijevanju sinova – onih po čijim će se glavama i dušama stropoštati očinski svijet. Hronika sumnje Bajčev je „Jučerašnji svijet“, samo što Bajac, ipak, nije Stefan Zweig. A ni Jugoslavija, bit će, ipak nije Austrougarska. Za razliku od Zweigovih, naše su iluzije, ipak, lokalne. Ali nipošto nisu manje literarne, a ni manje tragične. Iza njih, tih iluzija, ovako kako ih pripovijeda Bajac, kao da se u odjeku čuje stih ubogog pjesnika: „Najlepše pevaju zablude.“ To je nevidljiv moto Hronika sumnje.
Ali da se razumijemo: ovo nije još jedan porodični leksikon jugonostalgije. Sve suprotno od toga. Pisac se silno trudi da depatetizira svoju priču, da pobjegne od sentimenta, da tako spasi sebe spašavajući svoj tekst. Tako bježi u neobične konstrukcije, o Ja govori u trećem licu, ograđuje se svim ogradama što mu ih srpska gramatika pruža, što Hronici sumnje daje na začudnosti. A onda i na žalovanju. I na veselju." - Miljenko Jergović
"Hronika sumnje vedra je i mračna priča nastala iz vjere da se sva naša književnost i poezija zateknu u dokumentu, u nizu faktografskih činjenica o jednome odživljenom porodičnom…
„Estoril“ je čuveno letovalište kraj Lisabona, koji je tokom Drugog svetskog rata, zahvaljujući portugalskoj neutralnosti, bio centar nekih od sudbinskih događaja po Evropu i svet, ali i stecište najvažnijih poznatih i anonimnih aktera veka.
Neposlušnost jednog portugalskog konzula spasla je smrti hiljade ljudi pred Hitlerovim nacizmom. Tako je Lisabon, kao tada najveći izbeglički logor (za razliku od onih – koncentracionih) privremeno udomio ljude svih nacionalnosti kako bi im obezbedio put za Ameriku. Među njima su se našli špijuni svih zaraćenih strana, avanturisti, diplomate, vagabundi, bivši kraljevi, sirotani i bogataši – sve do porodica Rotšild i Habzburg.
Glavni jugoslovenski/srpski lik je dvostruki tajni agent koji bi se mogao ovako predstaviti: „Zovem se Popov... Duško Popov.“ Asocijacija na Džejmsa Bonda je ispravna – to je istorijska ličnost, čovek po kojem je Jan Fleming stvorio lik o Džejmsu Bondu. Reč je o nemačko-britanskom dvostrukom agentu koji je imao jednu od najvažnijih uloga u događajima pred japansko bombardovanje američke vojne luke Perl Harbor i savezničko iskrcavanje u Normandiji. Šef Ef-Bi-Aja Edvard Huver nije poslušao njegovo upozorenje, Britanija mu je dodelila orden, porodica Bajloni ga volela, a njemu su u srcu bili porodica, Beograd i Dubrovnik. Družio se u Lisabonu i Evropi s Jovanom Dučićem i svetskim džet-setom, prošao kroz živote Miloša Crnjanskog i Antoana de Sent Egziperija... U stvari, spasavao je svet. Ova knjiga govori o tome. I o mnogo čemu još.
Dejan Tiago-Stanković napisao je izvrstan, uzbudljiv roman-prvenac.
Vladislav Bajac
Junak romana može biti i građevina.
„Estoril“ je čuveno letovalište kraj Lisabona, koji je tokom Drugog svetskog rata, zahvaljujući portugalskoj neutralnosti, bio centar nekih…
If it were not a novel, this would be a "feasibility study" dealing with the ways and means of a self-aware man who wishes, or, rather, seeks to protect a woman. The project is, under the given circumstances, doomed to failure not because it is impossible, but because it is unnecessary. The fragile and gentle woman, with her passive (Buddhist) presence and existence, with her rejection in acceptance, would lead this seemingly macho-man to self-decomposition. He goes through a stunningly honest self-analysis only to turn himself into a vulnerable human-being. So vulnerable, in fact, that he is the one who seeks St. Christopher's protection.
...Thai also serves as a lesson given to a complacent Westerner, with the intention of curing his haughty ego by succumbling to the East. However, there are no winners in this process, only losers. And even then - he can be healed only temporarily by the "Empire of Emptiness" - the emptiness being essentially a feminine quality.
If it were not a novel, this would be a "feasibility study" dealing with the ways and means of a self-aware man who wishes, or, rather, seeks to protect a woman. The project is,…
Tri godine posle objavljivanja romana Omiljena igra, Koen je 1966. iznenadio javnost svojim drugim romanom. Ne pojavom, već sadržajem i stilom: Divni gubitnici su po svojim temama, kao i izuzetnom modernošću, na ivici drskog eksperimenta, zatekli pre svega oficijelnu kritiku koja nije znala kako da odgovori na ovakav izazov. Pred čitaocima, i kritičarima, bila je proza potpuno drugačija od prethodne: glavni lik je indijanska svetica iz 17. veka, radnja se vrti oko ljubavnog trougla, tu je separatistički pokret Kvebeka, antagonizmi i bombe između kanadskih frankofona i anglofona i dr.
Roman je koristeći širok dijapazon književnih tehnika, aluzija, mašte i simbolike obilovao seksualnošću, misticizmom, drogama – radikalizmom 60-ih...
No, danas, pola veka od nastanka, Divni gubitnici su postali nacionalni kanon: roman je i zvanično proglašen prvom knjigom koja je u kanadsku književnost uvela postmodernizam. Za razliku od početne prodajne skepse, postao je stalno i sigurno prodavani roman koji je do sada, zajedno sa prethodnim, prodat u desetak miliona primeraka. Naravno da na ovaj broj nisu uticali samo književni razlozi; Koen je iz decenije u deceniju, svi smo tome svedoci, sve popularniji kantautor, pesnik i majstor koncertne magije. Njegovih osamdeset godina liče na nečiju mladost. Ali, ni Koen ne bi bio to što jeste da za Divne gubitnike nije samoironično rekao da je to: „više posledica sunčanice nego knjiga“, misleći na sunce grčkog ostrva Hidra, na kojem je pisao roman. A mi dodajemo tom činu pisanja amfetamine, ploče Reja Čarlsa i post koji je držao komponujući (!) knjigu zarad dosezanja njemu uhvatljivih razloga...
Vladislav Bajac
Kritičar Boston glouba roman je poredio sa prozom Džejmsa Džojsa, a Si-Bi-Si ga je kvalifikovao kao „jedno od najradikalnijih i najneobičnijih književnih dela ikada objavljenih u Kanadi“.
„Najodbojnija knjiga ikada napisana u Kanadi... važan promašaj. Istovremeno, to je verovatno najzanimljivija kanadska knjiga u ovoj godini.“
Robert Fulford, Toronto Star
„Najživlji, najhrabriji i očaravajući savremeni roman.“
Majkl Ondatje, 1970
Tri godine posle objavljivanja romana Omiljena igra, Koen je 1966. iznenadio javnost svojim drugim romanom. Ne pojavom, već sadržajem i stilom: Divni gubitnici su po svojim…
Ima mnogih koji Omiljenu igru ipak porede sa filmom Sema Mendeza Američka lepota. Bili u pravu ili ne, time knjigu svrstavaju među kultne i neprolazne vrednosti. Mada, najmanje bi se pogrešilo kada bi se ovaj Koenov roman prvenac, napisan u njegovoj 29. godini, poredio sa bilo čim drugim što je zapravo on sam napisao. Jer preko montrealskog odrastanja, mladosti, putenosti, erotike i prve ljubavi Koen tj. junak prelazi put od sveta mašte do sveta realnosti: to je doba u kojem se do tada Koen tj. junak događao stvarima, a od tada su se stvari počele događati njemu.
Iako proza, ovaj roman je oda pesničkom duhu i jeziku, molitva lepoti; kristalno čisto obožavanje lepote, žene, tela, žene u telu. („Jadna savršena lepoto!“, Koen).
Ima mnogih koji Omiljenu igru ipak porede sa filmom Sema Mendeza Američka lepota. Bili u pravu ili ne, time knjigu svrstavaju među kultne i neprolazne vrednosti. Mada, najmanje bi…
У руској забити влада мистериозна епидемија – ”боливијска црна” која људе претвара у зомбије. Доктор Гарин има само неколико сати да стигне у село Долго како би вакцинисао преживеле и спасао их ужасне судбине. Он прихвата сваки ризик и готово да представља оличење старовремског руског лекара спремног на подвиг и жртву ради општег добра.
Извучен из топле постеље, с руске пећи, у мећаву с њим иде и Кашљуцко, човек из народа, власник чудног самохода који покреће педесет коњића ”величине јаребице”. Он је докторов возач и водич кроз снежно беспуће. Пут од седамнаест врста претвара се у кошмар.
Иронично наговештавајући фабулу у жанру хорора, овај кратки роман рафинираним језиком руске класике заправо говори о вечним руским темама: о руском путу, о смислу живота, о јазу између народа и интелигенције. Гарин и Кашљуцко су приказани у неку руку као колонизатор и староседелац: оно што је једноме свето, другоме је пуко средство за постизање циља. Овде су то коњићи, о којима Кашљуцко брине више него о себи, и својом чедном и трагичном љубављу према животињама подсећа на Герасима, јунака Тургењевљеве приче ”Муму”.
У руској забити влада мистериозна епидемија – ”боливијска црна” која људе претвара у зомбије. Доктор Гарин има само неколико сати да стигне у село Долго како би вакцинисао…
Načini povratka kući su roman o generaciji dece koja su učila da čitaju i pišu dok su njihovi roditelji bili saučesnici ili žrtve Pinočeove diktature u Čileu osamdesetih godina.
O generaciji koja se našla potpuno skrajnuta i zbunjena zbog važnosti svojih roditelja i njihove borbe protiv diktature ili za nju, zbog veličine uloge koju je roditeljima dodelio istorijski trenutak, ostavljajući deci trajni osećaj sporednih ličnosti. Sambra toj generaciji daje njen vlastiti glas, pokušavajući da ga nametne zvaničnim verzijama. Polazeći od iskustva devetogodišnjeg dečaka, on u ovom antiistorijskom romanu, s prizvukom melanholične ironije piše o sporednim ličnostima, o nostalgiji za nedoživljenim, o sravnjivanju računa i poimanju onoga što se zaista dogodilo. Piše čistu i lepu prozu, jezikom kojim književnost ispisuju sinovi i kćeri.
„Dok su odrasli ginuli ili ubijali, mi smo po svojim ćoškovima crtali. Dok se zemlja raspadala na parčiće učili smo da govorimo, da hodamo, da pravimo avione i brodove od papira. Dok se roman događao, mi smo se igrali žmurke, skrivanja, nestajanja.“
Dvadeset godina kasnije, isti taj dečak, sada mladi pisac, preispituje prošlost, ali i ulogu pisanja. On govori o potrebi da se piše i o beskorisnosti pisanja, o licu i naličju romana, o neophodnosti književnosti i onome što ne može biti njena tema.
Ovo je roman o roditeljima i deci, o ranjivosti, o nestalima, o krivici, o osećanju krivice zbog nemanja krivice, o vremenu straha i vremenu postavljanja pitanja, o nemogućnosti da se bude neutralan. I o poricanju. Iznad svega o poricanju.
„Sambra piše vešto i nežno, stilom koji kao da je učio u Hemingvejevoj školi, sa uvek dovoljno umešnosti da drži pažnju čitaoca.“
Ricardo Senabre, El Cultural, El Mundo
Načini povratka kući su roman o generaciji dece koja su učila da čitaju i pišu dok su njihovi roditelji bili saučesnici ili žrtve Pinočeove diktature u Čileu osamdesetih godina.…
Jedan od najvećih putnika današnjice, kojem je osim životne ljubavi putovanje odavno postalo i profesija i književni kredo, geopoetičar i „kum“ beogradskoj kući Geopoetika s početka devedesetih, napisao je novu knjigu hodočašća po evropskom kontinentu. Među opisima delova „garderobe“ ove Stare dame našlo se i nešto „odevnih predmeta“ iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske. No, tu su i skandinavski predeli, poseta Trstu, Galiciji, Parizu, Veneciji... Knjiga počinje i završava se posetom njegovoj rodnoj Škotskoj (da podsetimo, Vajt decenijama živi u francuskoj Bretanji). Svoj sopstveni gost? Da, jer cela knjiga odiše čudnovatim odmakom od samoga sebe, pa i slika koje se opisuju... kao da je reč o nekom ubrzanom putovanju, prolasku kroz već viđeno, potvrđivanju već znanog. Doduše, ako je ikome svet poznat – onda bi to trebalo da je Kenetu Vajtu. Otud je svejedno na koje vreme se odnose putešestvija po Beogradu, Puli, obodu Balkana, Jadrana ili raznih severnih mora Evrope: to su pre svega susreti s ljudima i prirodom. Čitaoci Vajtovih knjiga setiće se da je ovaj redosled u većini njegovih ranijih knjiga bio, ipak, obrnut!
Ideja za zajednički naslov ovim putopisima nalazi se u tzv. Gvidovoj mapi iz 1119. godine čiji je autor bio Gvido iz Pize, a na kojoj je oslikana kolorna, čudnovata i maštovita mapa sveta, a pre svega tri kontinenta: Evrope, Afrike i Azije. Karta se čuva u Kraljevskoj biblioteci Belgije u Briselu i ona je glavni inspirator ovom hodočašću: ono je em asketski šturo (čak i u jeziku) em ima svoje suštinsko, metajezgro u prevashodno i ovde nedosledno zastupljenom posebnom prostoru – na Mediteranu.
Jedan od najvećih putnika današnjice, kojem je osim životne ljubavi putovanje odavno postalo i profesija i književni kredo, geopoetičar i „kum“ beogradskoj kući Geopoetika s…
Using the fine strokes of his familiar melancholic narrative, in Learning Cyrillic Albahari offers us an entire palette of finesses of his masterful portrait of identity. Against the background of the immigrant experience, the author presents us cameos with show the multi-faceted relationships of his characters with their surroundings. Here we have the intimate workings of the marital matrix, the gap (or exchange...) between generations, the relationship between a newcomer in the New World with the Native Americans, the struggle between the retention of one's devotion to birthplace and the need to fit into one's adopted homeland - the contrasts are stark and thought-provoking. Albahari's short stories in this volume echo with the contemporary theme of our loss of and subsequent search for identity. Presented with his partcular flare for the ironic and subtle, these stories are simply breathtaking.
Using the fine strokes of his familiar melancholic narrative, in Learning Cyrillic Albahari offers us an entire palette of finesses of his masterful portrait of identity. Against…
In Baltimore, Jelena Lengold offers an exquisite portrayal of a Belgrade writer, a woman in her forties, whose tightly packed, unresolved inner conflicts with herself and the people closest to her led her sobering to a dead end. She is compelled to turn around and look closely at the routine of her everyday life - her marriage, family, friends, loves, lies and the likes. What she finds is a strange mixture of uncertainty and boredom, insecurity and determination which grow into full-blown frustration at sessions with her therapist. The writer's block the protagonist's suffer from a metaphor for a blocked life, a life led in the recesses of reality represented in bouts of silence, web cam voyeurism and Internet flings.
Lengold's prose style - witty, sharp and somber - strikes a resounding tone for telling the truth of one of our lives.
In Baltimore, Jelena Lengold offers an exquisite portrayal of a Belgrade writer, a woman in her forties, whose tightly packed, unresolved inner conflicts with herself and the…
This novel offers us the gift of bitter-sweet memories of coming of age in the shrinking country that once was Yugoslavia. The protagonist's painful saying good-bye to his missing brother, to his hometown and to all the things which formed his identity in never-erasable past time represents the inevitable preparation for his move to his new home on a different continent. Vladimir Tasić's masterfully woven story takes the reader on a journey which will eventually end with a peaceful coming to terms with oneself. The cycles of love and loss that build the package of each and every life find an exquisite voice in this masterfully written prose.
This novel offers us the gift of bitter-sweet memories of coming of age in the shrinking country that once was Yugoslavia. The protagonist's painful saying good-bye to his missing…
In this sweet and sour image of both intimate and objective European history at the end of the 20th century, the writer offers us an omnibus novel in three parts, with two main characters (an elderly man and a young man) and many accompanying portraits. Using various narrative techniques, intelligent humor and subtle irony, the protagonists summarize the chances they have missed and talk about their premonitions of the new ones to come. In doing so, they live out their stories and those of other people , looking for meaning in the past in order to understand the present. We read about the main character leaving his bombed out country, dabbling in a variety of odd jobs throughout Europe, composing and decomposing his own personality which becomes clearest in the gap between the things expected and the things done. For The Russian Window Dragan Velikic received the two most important literary awards in Serbia and ex-Yugoslavia - the NIN Award and the Mesa Selimovic Award in 2007.
In this sweet and sour image of both intimate and objective European history at the end of the 20th century, the writer offers us an omnibus novel in three parts, with two main…
The novel Kaya, Belgrade and the Good American by Mirjana Đurđević is a vivid picture of life in the capital of the Kingdom of Yugoslavia. The story-teller, who occupies an ambivalent position - one moment an omniscient observer, the next moment an unnamed character in the story - talks ironically and humorously about a carefree world which is not aware of the oncoming cataclysm that will be caused by outbreak of Nazism in Germany. The novel conjures up the atmosphere of Belgrade before World War II, and the story centers mostly around the small Kalmyk population which settled there together with the Russians who fled in the face of the October Revolution. That was how the first Buddhist temple in Europe was built in Belgrade. As its core, there is an autho-ironic portrait of a not-so-popular authoress, who compensates for her want of productivity with a fashionable life, participating in local scandals and running her own small detective investigation.
The novel Kaya, Belgrade and the Good American by Mirjana Đurđević is a vivid picture of life in the capital of the Kingdom of Yugoslavia. The story-teller, who occupies an…
Владимир Сорокин је у своју последњу књигу "Шећерни Кремљ" преселио не само неке од јунака него и општу атмосферу романа "Дан опричника" (Геопоетика, 2008). Кроз пародију и гротеску назиру се особености савремене руске стварности и чак се могу препознати личности из света политике и културе, иако је радња смештена у будућност, у 2028. годину. Аутор напросто проширује и продубљује тему Опричника, подробно описује до које мере може бити гротескна примена нових технологија и техничких изума, ако менталитет и обичаји остану непромењени. Узалудан је технолошки прогрес ако човек изнутра остаје исти. Шећер и мед, јелеј и медовина заслађују све приче Шећерног Кремља, приповедање тече глатко и бајковито, али та сласт изазива мучнину, а Сорокинов језиви свет делује још страшније.
Мирјана Грбић
Са великим уживањем поигравам се различитим стиловима. За мене је то чиста пластика, а речи третирам као глину. Физички осећам како обликујем текст. Кад ми кажу: ,,Како можеш тако да се иживљаваш на људима?" одговарам: ,,То нису људи, то су само слова на папиру."
Владимир Сорокин
Владимир Сорокин је у своју последњу књигу "Шећерни Кремљ" преселио не само неке од јунака него и општу атмосферу романа "Дан опричника" (Геопоетика, 2008). Кроз пародију и…
The story is based on actual events. Main characters are three young man who, in the early nineties, pack diplomats that are leaving Belgrade. By becoming a part of their packing adventures, we are introduced to embassies’ lifestyle as well as the lives of young people in Belgrade (under the imposed international sanctions).
The story is based on actual events. Main characters are three young man who, in the early nineties, pack diplomats that are leaving Belgrade. By becoming a part of their packing…
Poslednji objavljeni roman proslavljenog ruskog pisca Vladimira Sorokina Dan opričnika dobio je naslov po negdašnjoj gardi, sada bismo rekli, tajnoj policiji iz šesnaestog veka koja je služila pod rukom Ivana Groznog.
Kako polu-legenda kaže bili su obučeni kao monasi, jahali crne konje i nosili metlu i pseću glavu na sedlima „kako bi očistili i oglodali zemlju od izdajnika.” Sorokinovi opričnici iz dvadesetprvog veka voze se u crnim mercedesima i koriste računare, ali se ponašaju kao feudalni gospodari.
Radnja romana je smeštena u zemlju velikog brata, u 2028. godinu, gde se sve vrti oko nafte, gasa i nepokolebljive lojalnosti tiraninu. To je satira o današnjoj Rusiji u kojoj većina političara i birokrata ima delimičnu prošlost vezanu za tajne službe.
Po običaju oštar u kritici sopstvenog društva, Sorokin ovako objašnjava stav o vlasti: „Rusija ima patološku naklonost ka vladanju zato što većina naših vladara veruje da vlast postoji samo ako je apsolutna. Pogledajte samo primere Ivana Groznog i Staljina.”
No, naravno da ova zanimljiva i svevremenska priča ne bi imala efekta da nije ispisana vrhunskim književnim stilom: Sorokin kao da je ovde hteo da testira ruski jezik i da vidi koliko (jezik) može da izdrži.
Dan opričnika je smešna knjiga o strašnim stvarima.
Poslednji objavljeni roman proslavljenog ruskog pisca Vladimira Sorokina Dan opričnika dobio je naslov po negdašnjoj gardi, sada bismo rekli, tajnoj policiji iz šesnaestog veka…
